Umesto najki nosite osmeh

Glavu gore
Glavu gore
May 26, 2016
Samo borba nam preostaje
Samo borba nam preostaje
May 26, 2016

Umesto najki nosite osmeh

Umesto najki nosite osmeh

Moram vam priznati da me iritira kad vidim koliko ljudi vapi za osmehom, lepom rečju, razumevanjem, saosećanjem i ljubavlju, a koliko su nespremni da to isto pruže drugima. Oni najnamrgođeniji, koristeći najgrublje moguće reći, žale se i ljute što su svi oko njih namršteni i nadrndani, nervozni, neljubazni i otresiti. I šta da im kažem? „Pogledaj se u ogledalo“ bi recimo bilo prikladno, ali nešto sumnjam da bi im namamilo osmeh na lice. „Promeni sebe, i promeniće se svet oko tebe”? Rado, ali primetila sam da sve veći broj ljudi dobije blagi alergijski napad kad čuje tu rečenicu.

Ne kažem ništa, pametnije mi je. Najradije bih ih pitala kako, i sa kojim pravom, očekuju da se svet oko njih menja a da oni ništa ne urade, da baš nikako tome ne doprinesu ili na neki način u tome učestvuju. Ovo pitanje, generalno, a naročito u ljudima koji žive, ili su živeli na Balkanu devedesetih godina, izaziva veliki otpor. Žustre diskusije. Ljudi se ljute kad ih pozoveš na ličnu promenu, ili kad ih pitaš šta su oni konkretno uradili da učine ovaj svet lepšim mestom. Ali ne prezaju od toga da ti kažu kako je svet ružan, i „je l’ si čula ovo, je l’ si čula ono”…

Ja se uvek nosim mišlju da ljudi oko mene mogu imati iste, ako ne i gore probleme od mene, i da baš i ne žude za mojom namrštenom njuškom. Zato se trudim da uvek obesim osmeh ispod nosa, umesto obrva ispod čela, koliko god da mi možda u nekim trenucima i nije do osmeha.

Sećam se, pre dosta godina, išla sam jednom do dva puta nedeljno na Limansku pijacu u Novom Sadu, po sveže namirnice. Još onda sam sama sebe istrenirala da se smešim uvek i svugde. Nisam na to više ni obraćala pažnju. Jednog kišovitog dana zaustavio me je stariji čovek, prodavac za tezgom, i pružio mi poveću čokoladu sa lešnikom. Moja omiljena. Imao je ogroman osmeh na licu, delovao je srećno, kao da mu se nešto lepo desilo neposredno pre mog dolaska. Prvo sam pomislila da hoće da mi proda čokoladu, pošto sam bucka, sigurno je pretpostavio da volim slatko. Uhvatio me je za ruku, gurnuo mi čokoladu, i rekao: „Drago dete, ovo ti je poklon za večiti osmeh. Video sam te puno puta, ali nikada bez osmeha. Ti si jedina koja ima osmeh, valda u ovom celom gradu. Nemoguće da ti je baš uvek sve potaman. Kako uspevaš?“

Iskreno, ne znam ni šta sam mu odgovorila. Bila sam zbunjena i iznenađena. Čokoladu nisam htela da uzmem, jer bila je poskupa, i nisam htela da izlažem trošku nekog ko svaki dan, po svakakvim vremenskim uslovima, dreždi na pijaci. Uzela sam neke žvake, jer je čovek bio uporan u želji da me nagradi. Svaki sledeći put kad bih otišla na pijacu makar bi mu mahnula. Bilo je dana da sam ga zaticala sa obešenim obrvama, ali kad god bi mene video uspevao je da razvuče usne u topli, prijateljski osmeh.

Nosim i dan-danas taj čuveni osmeh, gde god da idem. Ponekad mi ljudi uzvrate, ponekad ne, a verujem da ima i onih koji misle da nisam normalna. Ali, primetila sam nešto, po meni, vrlo značajno – ljudi na osmeh reaguju i, većinom, reakcija je veoma pozitivna. Tokom godina pamtim trenutke kada su mi otvarana vrata, kada su mi ljudi priskakali u pomoć, kada su mi šalteruše svesrdno prihvatale formulare, iako je i moj slučaj bio FT1P (fali ti jedan papir), sve to samo zbog mog upornog, iskrenog, širokog osmeha. Ponekad prijateljima ispričam šta sam sve uspela samo zato jer sam prijatna, smirena, tiha i nasmejana, i oni jedva da mi poveruju. I sto puta sam čula kako kažu – „e, moraću i ja da počnem sa tim prokletim osmehom” – ali nikako da počnu.

Zato vam kažem, iz dugogodišnjeg iskustva, više uspeha u životu možete imati, ako uporno nosite osmeh, ne Najke, ili Guči, skupe naočare, besan friz. Ako ništa drugo, garantujem, bićete primećeni.