Svet kroz ružičaste naočare

fireworks-804838
Vatromet želja
December 26, 2016
umbrella-1588167_1920
Pred pljusak uspeha
February 14, 2017

Svet kroz ružičaste naočare

pink-sunset-1902279_1920

Ponekad me ljudi optužuju da sam utopista. Kažu, gledaš svet kroz ružičaste naočare. Zazmuriš na slike rata, loše politike, nepravde, nemaštine, bolesti ili gladi. Nemaš pravu sliku stvari. To što ti vidiš nije realno.

Pesimisti optimiste nazivaju budalama , a sebe nazivaju realistima. Razmišljala sam puno o tome. Analizirala takav stav pokušavajući da sagledam stvari kroz različite prizme. A onda sam se setila da i ne moram puno da improvizujem, jer sam i sama nekada bila pesimista. Lažni realista. Nije mi tada život bio lep. Smatrala sam da se pakao ne nalazi na nebu, već ovde na zemlji. Sa sadašnje tačke gledišta vidim da nisam bila u pravu.

Kako je moguće da sada drugačije posmatram svet, iako je to jedan te isti svet? Ako jedna osoba može da tumači dešavanja na različite načine u različito vreme; ili ako više osoba vidi isti svet svako na svoj način (ponekad čvrsto braneći sasvim suprotne stavove), to bi onda moralo značiti da naša realnost nije postojana, kruta ili nepromenljiva, a moglo bi značiti da je subjektivna, relativna i da zavisi od posmatrača.

Razmišljala sam o onima koji kažu da je svet jedno odvratno mesto, gde vlada pohlepa, ljudsko ludilo, porok, zakon jačeg, kao i da nam se bliži kraj. Ali ja kad pogledam u taj isti svet, vidim ljude koji se odriču zarade u korist ugrožene dece, životinja, ili ugroženih nacija. Vidim ljude koji poklanjaju svoje vreme sedeći pored umirućih, ne bi li im olakšali odlazak na onaj svet. Zatim, vidim one koji se odriču ličnih života boreći se za pravdu i za ljudska prava jurcajući po svetu u pokušajima da spasu one koji se sami spasti ne mogu. Vidim i neke koji čuče u tamnicama, nepravedno kažnjeni za svoje učešće u borbi za sve što je sveto i od Boga dato. I ne kaju se. Nije im žao. Kažu to je njihova svrha, njihov put. Posmatram umetnike kako žive isposničke živote boreći se za goli opstanak, svesno birajući živote polusiromaha, u želji da svetu predstave velike životne istine, mudrosti, lepote. Sede u svojim sobicama neumorno kucajući po tastaturama, mazeći svežu glinu, ili prevlačeći četkicama boje po platnu. Po svaku cenu nude ostatku sveta slike, znanja i osećanja koje je, valjda, sam Bog hteo da ih čovečanstvo upozna. Vidim i one koji možda nikome ne pomažu, ali povučeno žive svoje živote, poštujući svakoga, gledajući svoja posla, u svakom slučaju ne ugrožavajući nikoga.

I niko mi ne može reći da su svi ljudi loši i da je ceo svet poludeo i u krvi ogrezao. To bi onda značilo da sam i ja takva. A ja za sebe znam da nisam. Ja sam jedna od onih ubogih umetnika sa olovkom među prstima. Pouzdano znam da ni moj suprug Saša nije takav. Ni moja majka Zora – ta mrava u životu nije zgazila. Ni moj najbolji prijatelj Mane. On je veliki vernik, koji samo dobro čini. Ni moje kume Jelena i Boba ne mogu biti ti loši ljudi. Naprotiv, gledaju  svakome da pomognu, neretko i preko svoje grbače. Poznajem još bar tri stotine osoba koje su divne, smerne, poštene. A svako od njih zna bar još po tri stotine. Pa, koliko je to onda? Sad već pričamo od desetinama hiljada.

Ne, „realisti”, izgleda da niste u pravu. Ovaj svet je preplavljen divnim ljudima koji čine svoja mala dobra dela neprimetno i tiho ,daleko od vaših pogleda, ne hvališući se. Istina je uvek obična i jednostavna. Laž je komplikovana i privlači pažnju. Zlo često mami poglede. Dobrota se stidi eksponiranja.

Odbijam da na ovaj svet gledam kao propao, kao crnu rupu u vlasti samog đavola. Odbijam da gledam u ratove, otimačinu i nepravdu, radije bih posmatrala onu drugu stranu, onu mnogo lepšu. I, iako mi se srce stegne i želudac okrene svaki put kad čujem za neko ljudsko zverstvo, odbijam da budem ispunjena mržnjom ili besom zbog toga. Radije ću zahvaljivati Bogu što nisam deo toga i sa suznim očima moliti ga da tim nesrećnicima pomogne, da im pošalje jednog od onih superheroja koji su odlučili svoje živote posvetiti spasenju drugih. Svet koji ja vidim zaslužuje da bude spasen. Ljudi koje ja vidim zaslužuju poštovanje i ljubav. U ime tih ljudi ja ću nastaviti da prelećem prstima preko tastature, u nadi da će me neko poslušati, shvatiti kako je divan svet u kome živimo i početi na svoj način da se bori za njega.