Samo borba nam preostaje

Umesto najki nosite osmeh
Umesto najki nosite osmeh
May 26, 2016
Rešenja – uvek na dohvat ruke
Rešenja – uvek na dohvat ruke
May 26, 2016

Samo borba nam preostaje

Samo borba nam preostaje

Gledam kako jedan narod, meni najdraži, jurca ka ponoru, kao da je slep ili lud. Pokušavam svojim rečima ponekog da trgnem. Sve mislim, mora krenuti od jednog, pa preći na drugog, pa trećeg, i tako redom, dok nas ne bude hiljade i stotine hiljada. Sve uvek kreće od jednog. Jedan čovek bespomoćno  posmatra, neko vreme samo gleda, boreći se da shvati šta se to oko njega dešava. Onda sedne i razmišlja. Zatim možda nešto napiše, ili nekom, u poverenju, nešto kaže. Svojim mislima nekog motiviše, inspiriše, pozove na promene, ubedi da nešto mora da se učini jer, u protivnom, uslediće propast.

Pišem tako i ja, iz nedelje u nedelju. Nemam nikakav program, ne bavim se politikom, ne pozivam ljude da glasaju za mene. Samo ih pozivam na lične promene. Posmatram kako moje reči polako, nekad bolno sporo, ali ipak primetno, čita i shvata sve više i više ljudi. Nađu se oni koji ugase TV kad počne Farma, pa sednu za kompjuter da ”protalaškaju” internetom, da vide ima li išta pametno u moru gluposti. I nađu. I prepoznaju se. I srećni su jer neko razmišlja kao oni. Suze im ponekad krenu na oči, kad shvate da nisu usamljeni u svojim mislima.

Ne, niste sami. Naprotiv. Ima nas iznenađujuće mnogo. Ali morate se pridružiti istomišljenicima. Podržati one koji su našli načina da svoje misli pošalju u etar. Nije lako biti usamljen u svojoj nameri da pokreneš masu. Nije lako svoje reči ostaviti ljudima na milost i nemilost. Nije lako verovati u promene tada kad su promene državni neprijatelj broj jedan. Niti je imalo lako biti optimističan kad svi iščekuju smak sveta, ili entuzijasta kad su svi letargični. Nije lako vikati da može kad većina, zakrvavljenih očiju od besa i mržnje, viče da ne može. Nije lako pozivati na borbu. Nije lako prozivati folirante, zabušante, podlace, lopuže, barabe, kriminalce. Naravno da je mnogo teže kad te niko ne podržava u tome.

Svi žele promene. Svi bi da žive drugačije, bolje, lepše. Ipak, ne čine ništa. Ipak ispijaju kafu za kafom ceo dan u kafiću, ipak gledaju realitije, piju rakiju da se uspavaju, tuku žene i decu iz obesti, varaju koga stignu, zabušavaju na poslu. A hoće da žive u idealnom svetu, gde su svi fini, pošteni, vredni, razumni, saosećajni, veseli, nasmejani. U idealnom svetu žive idealni ljudi. Nikako slabići, luzeri, oni što nikad ništa ne pokušavaju. Ako želimo takvom svetu da se približimo, moramo mnogo na sebi raditi. Bez obzira na to kako većina živi ili razmišlja. Bez obzira na to šta je trenutno u fazonu, ili kakvo ponašanje se smatra profitabilnim. Bez obzira na sve moguće okolnosti koje možete nazivati opravdanjima ili izgovorima, za uspešno življenje, za promene na bolje, za makar neznatno idealniju budućnost moraćemo se boriti. I to žestoko.