Pred pljusak uspeha

pink-sunset-1902279_1920
Svet kroz ružičaste naočare
January 18, 2017
Rak duše
Rak duše
April 7, 2017

Pred pljusak uspeha

umbrella-1588167_1920

Čehov je rekao da „svaki idiot može da prebrodi krizu, svakodnevni život je ono što nas samelje”. U potpunosti se slažem. U trenutku kada čovek zaželi da uspe, da „postane neko i nešto” osetiće skoro nadljudsku snagu, taj fantastičan talas adrenalina, žmarce po celom telu. Stegnuće mu se grlo, stisnuti mišići. Reći će sebi „ mogu ja to“, „uspeću sigurno“, „ništa me ne može zaustaviti“. Osećaće se kao najmoćniji čovek na svetu. Divan je to osećaj. Problem je u tome što ne traje dugo.

Razni su razlozi postepenog opadanja nivoa entuzijazma. Mnogi nemaju dovoljno samopouzdanja. Teško im je da poveruju da je nešto veliko ili značajno uopšte moguće za njih. Neki se plaše prepreka. U većini slučajeva ljudi misle da je uspeti mnogo lakše nego što realno jeste, pa kad ih sastave problemi i prepreke, uplaše se, smatraju da je to previše muke, rada, žrtvovanja. Odustaju. Najteže je pred samo dostizanje cilja. Tada ume da bude toliko teško da čovek ne može da izdrži. Mora da šmugne.

Činjenica je da imamo tendenciju da bežimo kad nešto boli, a dolazak do uspeha, naročito onog velikog i trajnog, ume baš mnogo da boli, i psihički i fizički. Zato je teško istrajati. Treba dugo trpeti bol. Treba milion puta pasti i ustati. Treba nebrojeno puta menjati plan, a opet treba se i držati početnog plana. Treba održati fokus na cilj, a usput koncentrisati se na preskakanje prepreka. Treba konstanto ignorisati one koji ti stalno govore da se maneš i da budeš kao svi ostali. Treba sebe konstatno motivisati, puniti optimizmom, kljukati verom u sebe, hraniti upornošću, izdržljivošću i strpljenjem. Treba ostati svoj, iskren svojim željama i težnjama, iako nekada izgleda lakše utopiti se u gomilu. Treba, treba, treba…

Nije lako. Ni malo. Posebno ako nemaš podršku, a retko ko je ima.

Izbegavajte ljude koji vam mnogo pametuju. Niko ne zna šta je za vas najbolje, sem vas samih. Niko ne zna koji je najbolji put za vaš uspeh, sem vas. Retko ko će vas ohrabriti i inspirisati. Uglavnom će vam nabrajati razloge zašto treba da odustanete. Nije to zato što ne žele da vi uspete, mada često ima i toga. To je zato što oni sami ne veruju da je to moguće.

Kad se samo setim kada sam pisala svoj prvi roman. To je bila moja druga knjiga po redu. Prvu nisam uspela da izdam i loše sam se osećala zbog toga. U početku sam pokušavala da svoj entuzijazam podelim sa drugima, a na kraju sam ga krila. „Znaš, u Srbiji niko ne čita, nećeš ti to uspeti da prodaš.“ Od prošle jeseni se štampa drugo izdanje. „Znaš, ima takvih knjiga kol’ko ‘oćeš.“ Ispostavilo se da je jedna od ređih. „Znaš, puno ljudi ima averziju prema toj temi, napljuvaće te…“ Ispostavilo se da ipak ima više onih koji me podržavaju, nego onih koji me kritikuju.

Zato, ne slušajte nikoga. Samo svoje srce i svoju intuiciju. Samo svoju dušu. Ako doživite neuspeh, to nikako ne znači da niste bili u pravu, ili da je uspeh za vas nemoguć. To ne znači da niste išli pravim putem i da su oni koji su sumnjali u vas bili u pravu. To ne znači da niste dobri u onome što radite. Mnogi, već ostvareni, tvrde da čovek ne mora da bude čak ni talentovan, a kamoli najbolji u onom u čemu planira uspeh, da bi to ostvario. Dovoljno je samo da ima jaku želju, da bude nepokolebljivo uporan i da nikada ne prestane da veruje u sebe. Do uspeha se ide dok se do njega ne stigne. A kad se stigne onda se krene ka još većem. Nema kraja. Skoro da nema ni pauze.

Ali nipošto ne smete zaboraviti, put do uspeha je jedna velika avantura. Divna, jedinstvena, neponovljiva. Sa sobom nosi nezaobilazne lekcije, preko potrebna iskustava, mudrosti od neprocenjive vrednosti. Ponekad mi se čini, daleko je vrednija od samog cilja.