Nož u leđa

Ljubav nije samo reč copy
Ljubav nije samo reč
August 7, 2016
Kada patis
Kada patiš
October 27, 2016

Nož u leđa

noz-u-leda

Prvo što pomislim kad me neko povredi, razočara, izneveri  je – e, sad ću mu… Ali sam, sreća, u poslednjih nekoliko godina sebe naučila, istrenirala, nagovorila, da ne reagujem. I uglavnom  to i radim. Čak i ako odreagujem, to nije tipična reakcija povređene osobe. Bar ne ona na koju sam ja navikla i koju sam upražnjavala ranije. To je sada radije – izvini ako sam te povredila i nečime ovakvo tvoje ponašanje zaslužila, nije mi bila namera! Šta mislite kako ljudi reaguju kada vas povrede, a vi im se izvinjavate? Veoma je zanimljivo posmatrati ih kako menjaju ploču brzinom svetlosti. Mislite da možete nešto time izgubiti? Ne. Možda malo ponosa, ali vratiće vam se mnogostruko više. Mislite da ćete bolje proći ako ipak histerišete, makar malo izvređate „zlikovca“, pošaljete ga gde mu je mesto?

Ne, nikako. To će vas samo još više uznemiriti.

Evo pokušajte sada, odmah, da malo eksperimentišete. Setite se neke ružne, teške situacije. Zamislite lice osobe koja vas je povredila. U svojim mislima istucite je ili izvređajte, osmislite najstrašniju osvetu. Kako se osećate?

Pritisak vam je, garant, skočio, srce se uzlupalo, možda vas je oblio i znoj. Celokupno telo vam je uzurpirano i u stanju pripravnosti. A pokušajte zatim da toj istoj osobi kažete – izvini i žao mi je ako sam ja nekako odgovoran za tvoje ponašanje prema  meni. Kako vam je posle ovoga? Sigurno niste potpuno smireni, jer ste uznemireni samim događajem, ali garantujem da se mnogo bolje osećate, nego u prvom slučaju.

Nemamo prava nikome da sudimo. Čak i ako nam je kriv. Ne znamo šta je njemu u glavi, kakve muke na njegovim plećima, kakvi nakaradni stavovi u njegovom srcu. Ne znamo čitavu priču i nikada nećemo ni saznati. Nismo u stanju, kao vrsta, da sagledamo sve aspekte jedne ličnosti.  Stoga, nemamo prava da sudimo, niti ima načina da naša presuda bude pravedna. Uostalom, nema pravednosti kad su uključene emocije. Suviše smo subjektivni,  jer se osećamo povređeni, i to se nikada neće promeniti.

Mnogo je pametije osobu koja nas je povredila prepustiti životu, pa nek’ mu on sudi. On će sigurno biti pravedniji. Sudiće mu i za grehe protiv nas, a možda i mnogih drugih. Sudiće mu i za ono što mi ni ne znamo. Ali budite oprezni. Sudi život i vama. Upravo zato, savetujem vam, od srca, da svaki sledeći put, kad vas neko povredi, kad vam zabode nož u leđa, iako ste mu dušu na dlanu ponudili, da mu u sebi pošaljete ljubav, sreću, zdravlje. Da mu oprostite, iako to ne morate nikada nikome priznati. Zar ne vidite kakvim vas to čovekom čini? Zar ne vidite koliko se onda zapravo razlikujete od onoga što vas je gurnuo da padnete? Zar ne osećate koliko vas to izdiže iznad svega niskog, blatnjavog, bezvrednog? Možete li da sagledate vrednost ovakve odluke?

Nadam se, jer ovakva odluka sasvim će vam promeniti život. Spasiti zdravlje, i fizičko i psihičko, doneti spokoj, duševni mir. Iako su velike šanse da ste sasvim u pravu. Da niste zaslužili takvo ponašanje, takvu izdaju, i da taj neko jeste „zlikovac“, i da nije fer to što vam je učinjeno. Sve ste u pravu. Ali zar je to važno? Hoće li vam ta činjenica znatno promeniti život?

Osveta nije naš posao. Nije posao ni jednog razummnog stvora. Tu se već mešamo u posao viših sila. A na to nemamo prava. Nikakva prava. Naše je samo da budemo najbolje što možemo. Naš je zadatak da pomažemo kome god možemo. Naša je obaveza da svet u kome živimo učinimo lepšim mestom. Naš je posao da olakšamo muke svakom na koga na svom životno putešestviju naletimo. Da, dobro ste pročitali. Čovek je živ da pomaže, da podržava, da spašava i da unapređuje živote sviju oko njega. To je naš zadatak. Da budemo humani, dobrodušni, plemeniti, velikodušni.  Da li će nam ko to ceniti, biti zahvalan, uzvratiti…ili zabosti nož u leđa, dok ih punim srcem volimo, to nije naša briga. Ima ko se brine i o tome. Ne moramo mi baš sve.