Kada patiš

noz-u-leda
Nož u leđa
October 19, 2016
forest-1828597_1280-copy
Al’ je lep ovaj svet
November 28, 2016

Kada patiš

Kada patis

Ponekad  se iznenadim kada te vidim da patiš. Sve mislim, suviše si ti jaka za posrtanje. Nemoguće je da neko, tako fenomenalan, tako postojan i jak uopšte posrne, a kamoli padne.  Deluješ skoro neuništivo. Pa opet padaš, s vremena na vreme. Ako neko tako velik u mojim očima može pastii, koliko onda često padaju oni manje snažni, manje snalažljivi, manje uspešni, oni koji ne smeju da pokušaju da se vinu, kao što ti smeš.

Ali kad malo bolje razmislim – svi smo mi isti. Iste nas nepravde peku, iste ružne reči bole, ista nas neljudskost pogađa i isti padovi potresaju . Nije niko imun na život. Svako reaguje. Pa što ne bi i ti? Svakog svoja krvava borba iscrpljuje i sa kakvim  god žarom da je uleteo u nju kad tad umoriće se i poželeti makar da predahne, ako ne i da odustane. Slab čovek krene prema cilju pa kad se nađe ispred prve prepreke on se vrati. Ako ne prve, onda druge, možda treće. Kaže sebi kako nije on za to. Put do uspeha je za one uspešne, ne za njega. Ali ne i ti. Koji ti je ovo put da padaš? Deseti, osamdeseti? Tvoja veličina je u ustajanju. Vidim te nekad kako uplakana ustaješ, otresaš prašinu sa farmerica, namestiš te tvoje kovrdže nazad u repić i krećeš iz početka…

Ne volim kad padneš, ali kad ustaneš toliko budem ponosna na tebe, kao da sam i sama ustala. Pridržiš se nekad za moju ruku dok se pridižeš. Tada mi je tvoj uspeh još slađi. Ponekad ni ne primetiš da sam tu pored tebe i da sam ti pružila oslonac…ali nema veze, to mi ne smeta. Znam da, kad god ti bude teško da se uspraviš, pozvaćeš me. A ti znaš da ću ja uvek doći.

Zašto?

Zato što volim da se ogledam u tebi. Volim ono što ti vidiš u meni i ono što ja vidim u tebi.

Zato što, ako ti ne uspeš, jer ti ja nisam pomogla kad ti je pomoć trebala, ko će onda jednog dana meni pomoći? Tvoj uspeh je moj uspeh. I obrnuto.

I još zato što verujem da je došlo vreme da dobri ljudi uspevaju.

Ne samo oni što gaze po leševima da bi se šepurili u svojim skupocenim automobilima. Dosta smo više gledali takve kako uspevaju u svemu čega god se dohvate. Ali ne zato što su sposobni, nego zato što su beskrupulozni. Hajde malo mi, obični, mali, dobri, pošteni da sinemo. Mi koji ne znamo da ubijamo da bismo sklanjali one koji nam smetaju ili da pretimo konkurenciji, ili da režimo i ujedamo.

Mi, mali,  moramo  da se držimo zajedno, jedni drugima da dajemo odskočne daske, pružamo ruke kad su nam ruke prijateljstva potrebne. Svi bi pružili ruku nekom ko je već „velik“, poznat, uspešan. Ali njima pomoć više nije potrebna. Potrebna je tebi koja se još boriš za svoje mesto pod suncem. I ja ti je pružam. Iako ceo svet još ne zna za tebe i ne traže ti autograme na svakom ćošku. Saznaće! Samo polako…

A znam još nešto: kada budeš uspešna, poznata i uticajna, pružićeš svoju divnu ruku meni, da mi pomogneš da se i ja uspenjem na visine na kojima ćeš tada ti biti.