Čarobni štapić

bez-bolova-molicu
Bez bolova, moliću lepo
May 26, 2016
Upozorenje
Upozorenje – pažljivo čitajte, može vam promeniti život
May 26, 2016

Čarobni štapić

Carobni stapic

Kada sam, pre nekoliko godina, kao Toma Zdravković, dotakla dno života shvatila sam da mi jedino preostaje ili da čekam da umrem, ili da pronađem rešenje. Bilo mi je ipak dugo da čekam smrt, jer sam imala tek oko trideset godina, pa sam odlučila da počnem da čitam o tim „New Age“ i „self-help“ čudima.

U početku mi je bilo veoma teško da to sve pojmim i dešavalo mi se da bacim knjigu i ljuta, i nadasve razočarana, odustanem. A onda bi me muka naterala da ponovo pokušam da primenim te tehnike koje su navodno mnogima promenile život i donele blagostanje. Znala sam vrlo dobro kako izgleda ova strana – bez posla, novca, identiteta, u mnogo lošijim uslovima od onih na koje sam navikla, neshvaćena (dobro, to se verovatno nikada neće promeniti), jednom rečju – očajna. Obećala sam sebi da ću uložiti sve napore da bar pokušam da saznam kako izgleda druga strana- šta bi mi realno moglo doneti bavljenje sobom i svojim umom.

Pročitala sam negde da je najbolje i najlakše početi sa takozvanom tehnikom zahvalnosti. Zaista je krajnje jednostavna. Umesto da se žderem svaki dan, iznova, uporno konstatujući šta sve nemam, ne mogu i nisam u stanju, moj je zadatak postao da pravim mentalne spiskove svega što imam, mogu i jesam u stanju. Trebalo je upregnuti mozak dobro, do tačke ključanja, u potrazi za pozitivnim aspektima življenja u Srbiji u 21. veku. U početku sam bila zahvalna samo za zdravlje moga malog deteta. To je bila cela prva nedelja. Onda sam od muke na moj spisak zahvalnost dodala činjenicu da mogu da vidim, čujem, hodam, da imam sve delove tela, i sva čula. Tek negde posle mesec dana dodala sam konačno supruga na moju listu zahvalnosti. Iako mi je tada baš poprilično išao na nerve, smatrala sam da mi je velika podrška. Uostalom hrani nas ‘lebom. Ne radi ni to baš svaki. Onda sam se setila svog zdravlja, svoje inteligencije, svojih ranijih uspeha i svih svojih sposobnosti. Dodah i to. Zatim sam shvatila da imam divnu majku i sjajne prijatelje, sa kojima uvek mogu da podelim i dobro i zlo, dodala sam i svakog od njih. Čisto da spisak bude još duži. Naposletku mi pade na pamet da imam krov nad glavom, da ni to nema svako; da imam tri obroka dnevno, ni time ne može baš svako na svetu da se pohvali. Imali smo čak i auto. Majku mu, pa mi smo bogati!

Posle trećeg meseca svakodnevnog zahvaljivanja toj, u mojoj glavi još nedefinisanoj višoj sili, uhvatim sebe kako mi svaki put treba po nekoliko minuta da se zahvalim za sve stavke. Nisam više imala želju da puno razmišljam o onim drugim, onim lošim, onim koje su me tištale. Odlučila sam da sam iz svog melanholično-depresivnog stanja izašla dovoljno da bih mogla da pređem na sledeću fazu ove čudotvorne tehnike. To je bilo nešto najpametnije što sam ikada učinila za sebe, a verovatno i za sve oko sebe. Zapravo tek u ovoj fazi proces promene dobija preko potrebno ubrzanje. Moj novi zadatak je bio da se, opet svakodnevno, zahvalim za sve što želim kao da sam to već dobila ili ostvarila. Znači, biti zahvalan unapred, verujući da će se tvoje želje i potrebe ispuniti.

Ovo je, u početku, bilo cirkus. Svaki put kad izgovorim neku od svojih želja, kao da sama sebe lažem. Morala bih da stanem, da napravim pauzu, da se sa sobom raspravim. „Daj, ne lupetaj, Bojana, kako možeš da budeš srećna i zahvalna za nešto što realno ne postoji?.“ „Ma, ćuti i nabrajaj, moram sve probati!?“

Bila sam uporna. Kao nikada do tada. Polako sam počela da primećujem promene, kako u sebi tako i oko sebe. Morate znati, prve promene su toliko suptilne i jedva primetne da ih ljudi često nikada ni ne ustanove. Prvo što sam ja lično primetila je da sam se smirila i staložila. To mi je dalo neuništivu snagu i volju da nastavim se izvlačim iz ličnog haosa. Zatim, sasvim neočekivano dobila sam posao. Novac. Još jedan auto. Muž me više nije nervirao, počela sam opet da ga volim. Vratio mi se identitet, vera, nada, polet. I sve to zahvaljujući mojoj novoj navici da, deset minuta dnevno, umesto očajavanja i kukanja kažem hvala. Za sve što je dobro i što će biti dobro, jedno veliko hvala.