Bez bolova, moliću lepo

Tajni recepri velikih majstora uspeha
Tajni recepti velikih majstora uspeha
May 26, 2016
Carobni stapic
Čarobni štapić
May 26, 2016

Bez bolova, moliću lepo

bez-bolova-molicu

Pre jedno sedam godina probudila sam se sa oštrim, poprilično jakim bolom između leve lopatice, ramena i vrha vrata. U početku nisam puno pažnje tome pridavala, misleći da sam samo možda nezgodno spavala. Nisam ni slutila da će taj bol biti jedna od najvećih prekretnica u mom životu.

Oštećenje na vratnoj kičmi koje je prouzrokovalo ovaj problem je bilo toliko teško vidljivo da su mi trebale godine da ubedim lekare da moj bol nije umišljen, da nije od stresa i da se ne foliram. Da stvar bude gora, pre četiri godine, nekako u ovo vreme, napao me je neki čudan virus (to sada znam), koji u mom slučaju nije prouzrokovao kijavicu i slične tegobe, nego mi je napao mišiće ramena, ruku, vrata, prsa i leđa. Mišići su mi se toliko grčili da na kraju nisam mogla da dišem. Na žalost, ovakvi napadi gušenja beznadežno podsećaju na nervne napade ili napade panike, da sam ponovo bila ubeđivana da je stres jedini uzrok. Pokušavala sam na sve načine da lekare ubedim u suprotno. Uzalud. Tek snimci magnetne rezonance pokazali su šta je uzrok moga bola, a ispitivanja dokazala su da je moje napade prouzrokovao virus, a ne stres ili trauma.

Dok su se lekari setili da me počastvuju dijagnozom, moje psiho-fizičko stanje bilo je očajno, bol nepodnošljiv, a ja skoro sasvim nesposobna da živim i radim. Budila sam se i legala sa tim odvratnim, nemilosrdnim bolom, koji svaki sekund koristi da muči, kinji, opterećuje. Svaki minut svakog dana, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu…bol, bol, bol.

Nisam bila u stanju da sedim i pišem više od sat vremena dnevno. Čitala sam ležećki. Nisam mogla da tražim posao, nisam mogla da vežbam, ležala sam skoro dvadeset sati dnevno. Od dosade i muke počela sam nekontrolisano da jedem. Onda sam postala ne samo nesposobna nego još i ružna i debela. Očaj, bespomoćnost, beznađe, gnev, to je bila moja normala. Panika bi me obuzela svaki put kad pomislim kako ću li se tek osećati za deset ili dvadeeset godina, kada sam sa trideset i kusur bogalj.

Jednog dana moje stanje bilo je toliko teško da sam pomišljala na najgore. Kroz glavu su mi prolazile samo četiri reči, kao pokvarena ploča, iznova i iznova – Ja ne mogu više, ja ne mogu više! Međutim, kada sam bila sasvim na izmaku snaga, desilo se nešto sasvim neočekivano. Onaj tihi unutrašnji glas rekao mi je nešto što je zauvek promenilo način na koji razmišljam i način na koji živim. „Imaš dve opcije: ili ćeš da živiš, tako, sa tim nepodnošljivim bolom, ali ćeš biti majka svome detetu, gledaćeš ga kako raste, igraćeš mu na venčanju, čuvaćeš mu unuke; ili ćeš se nagutati tableta i prestati da postojiš, neće više biti bola, ali neće biti ni deteta, ni supruga, ni majke , ni prijatelja, ni knjiga, ni pisanja – ničega. Izbor je  tvoj.“ Nikada ovaj momenat neću zaboraviti dok sam živa, a količina suza koju sam u tome momentu proizvela nije baš za pričanje.

Moja odluka vam je jasna, čim danas, 3 godine kasnije, čitate ovaj tekst. Ovaj momenat bio je moja najveća prekretnica. Odluka da svoj život i sve što se u njemu dešava uzmem u svoje ruke. Svoj motivacioni roman „Dušanova teorija relativiteta“ napisala sam u najvećim bolovima i tokom najžešće borbe. Ali, to nigde nećete pročitati. Pročitaćete samo, kao i u svakoj reči koju stavim na papir pa vama podarim, da čovek nikada ne sme da odustane, da za svaki problem postoji rešenje, da za sve treba vremena i strpljenja, snage i vere, ali da ništa nije nemoguće – ama baš ništa. Iako će me moji iskrivljeni pršljenovi verovatno nadživeti, bol sam uspela da svedem na minimum. Ima dana kada se ne osećam tako sjajno, ali u glavnom mogu sasvim normalno da fukcionišem. Mogu da pišem skoro osam sati dnevno, da idem u teretanu, da se šetam, da spremam po kući, da budem majka, supruga, prijatelj, autorka novih romana. Mogu sve što želim. Jer sam jednom tako odlučila. U mom rečniku ne postoji reč nemoguće. Reči „problem“ i „prepreka“ su sada“ izazovi“ i „lekcije“. Moj bol naučio me je moćima moga uma, motivaciji, istrajnosti, strpljenu. Sada mi služi kao podsetnik – da budem dosledna, borbena, nepokolebljiva, hrabra, smirena, puna vere i ljubavi. Danas ga iskreno volim, jer me je naučio šta zapravo živeti znači.